Lov u srednjovekovnoj Srbiji

Лов у средњовековној српској држави

Велики део територије средњовековне Европе био је прекривен шумама које је настањивало мноштво животињских врсти. Отуда не чуди што је лов био био изуезтно важна активност за заштиту стада од дивљих звери. Племству је пак био омиљена забава, а путем њега могла се обезебидити и богата трпеза. Такође служио је властели и као нека врста тренинга за рат. 

Сачувани извори и топономастички материјала дају основу за закључак да је на територији српске државе постојао богат животињски свет. Укључивао је он и врсте попут тура (дивље говече) и зубра (европски бизон) које су на нашем подручју изумрле током средњег века. Предмет лова свакако су били још медведи, вукови, вепрови, даброви, лисице, јелени, срне, кошуте, дивокозе, зечеви, видре, ласице, патке препелице, гуске и јаребице. Све шуме у српској држави начелно су припадале владару који их је самим тим могао уступати црквеним институцијама и властели. Краљ Милутин је својом повељом манастиру Св. Ђорђа код Скопља даровао неколико села заједно са ловиштима у којима су обитавале звери. Исти акт је предвиђао да ако старешина поменутог манастира неком одобри лов у манастирским ловиштима дотични је био дужан да храму преда четвртину улова. Некада је лов представљао обавезу зависног становништва. Према повељи краља Милутина меропси манастира Грачанице, изузев попова су имали обавезу да три дана годишње лове зечеве о свом трошку. 

Владар и властела у лов су ишли са соколовима и псима. Дужност одређених категорија зависног становништва био је да одгајају и дресирају ове животиње. Дубровачки властелини скалапали су често уговре о узгоју и дресури соколова и јастребова са људима из Конавла. Лов са соколом радо су упражњавали српски владари. Константин Филозоф је забележио да је деспот Стефан умро током лова са крагујцем, док је Бертрандон де ла Брокијер код Некудима затекао деспота Ђурђа који је кренуо у лов са соколима. На Есфигменској повељи деспота Ђурђа, његови синови Стефан и Лазар приказани су са по соколом на левој руци. Византијски извори указују да су соколари на левој руци носили кожне рукавице да би се заштитили од канџи птица. Има назнака да су у лову са соколом могле учествовати и жене. Предмет лова са соколом биле су препелице, јаребице, патке и зечеви. Ликовне представе на стећцима сведоче како се одвијао лов на дивљач и звери. Пси су приказани како нагоне јелене и срне на ловце који их гађају копљима са коња или као пешаци стрелама. Наилази се и на представу дивокзе коју ловац гађа копљем. Један стећак у Подградињу садржи приказ ловца који је копљем пробада трбух огромног медведа који се пропео на задње ноге. С обзиром да је лов на звери носио са собом велике опасности поменута сцена је требала да укаже на вештину и јунаштво онога који је сахрањен под стећком. Да је лов носио са собом велике опасности сведочи чињеница да су три византијска цара страдала током ове активности. Зечеви, лисице, ласице, даброви и видре ловљене су ради кожа које су преко приморских градова углавном извожене у Италију. Лисичије коже коришћене су за шивење кожуха. Несумњиво да је и у српској српској средини било организовања лова на вукове ради заштите домаће стоке и људи. Посебну опасност по становништво представљали су бесни пси и вукови. 

Лов је дакле у средњовековној Србији, као и у читавој тадашњој Европи имао више функција. Поред забаве био је и важна привредна активност, уз то пружајући заштиту људима од опасних животиња. 

Извори и литература:

Š. Bešlagić, Stećci u Gornjem Hrasnu, Naše starine 7 (1960)  91–112.

Š. Bešlagić, Stećci u dolini Neretve, Naše starine 2 (1954) 181–212.

Л. Бреје, Византијска цивилизација, Београд 1976.

Б. де ла Брокијер, Путовање преко мора, Београд 1950.

J. Le Goff, Srednjovekovna civilizacija zapadne Evrope, Beograd 1974.

Лексикон српског средњег века, ур. С. Ћирковић, Р. Михаљчић, Београд 1999,  369 (С. Мишић).

D. Lovrenović, Stećci: bosansko i humsko mramorje srednjeg vijeka , Sarajevo 2009.

Константин Филозоф и његов живота Стефана Лазаревића деспота српског, пр. В. Јагић, Гласник Српског ученог друштва XLII (1875) 223–328.

E. Kurtović, Iz povijesti sokolarstva u dubrovačkom zaleđu u srednjem vijeku, u: isti, Iz pvoijesti dubrovačkog zaleđa, Dubrovnik 2018, 139–156.

С. Мишић, Лов у средњовековној Србији, Историјски гласник 1–2 (1995) 51–66.

The Oxford Dictionary of Byzantium, vol. 2, ed. A. P. Kazhdan, New York–Oxford 1991, 958.

 

Leave a Comment

Your email address will not be published. Required fields are marked *